Поводом текста “СВА ПРАВИЛА ,РОДНОГ ЈЕЗИКАʻ У ЈЕДНОЈ БРОШУРИЦИ: Лингвисти ће упутити препоруку влади да у закону укине родне језичке одредбе” , пренетог из Новости на СКЦ „Ћирилица“
Јасно је да је с разлогом ово написано: „САВЕТ за српски језик упутиће препоруку Влади Србије да у Закону о родној равноправности укине све лингвистичке одредбе.“
Овакав Закон о родној равноправности је велико чудо. Иако моја маленкост подржава мишљење које је у складу с нашим језиком у одређивању рода. Нормална жена, која зна ког је и биолошког и граматичког рода, зашто не би себе звала: „професорка“, „докторка“, љубазница“ или „љубавница“ и слично. Откуд проблем и потреба да „професорка“ каже да је „професор“, кад – ако се као „студенткиња“ самоиздржавала, па је пристајала да за себе каже да је била мало и „чистачица“, док није дипломирала. Ако јој не одговара да буде „професорка“, зашто онда не каже глагол у функцији предиката такође у мушком роду: уместо, рецимо „Стигла сам“ – „Стигао сам“? Зар то није недоследност у језику?
Недоследност лингвиста и лингвисткиња
Ипак, јасно је: „Картагину треба спалити“, тј. „Закон треба укинути“, јер је непримењив.
И у томе разумем захтев лингвиста у вези с тим законом. Али, лингвисти су опет недоследни. Како је могуће да не траже, макар толико упорно, да се укине још неуставнији, погубнији и апсурднији Закон о употреби српског језика и ћириличког писма (такође из исте 2021. године)?
Чудно ми је што лингвисти у језичким институцијама не виде колико је, још више, апсурдан овај други закон коме у свету нема ни сличног, јер у њему су за грађане обавеза и право у вези (само) с ћириличким писмом – неједнаки, као у робовласничком систему: за једне грађане важи једно, за друге друго. Ћирилица је у српском језику, на пример, и право и обавеза за, рецимо, администрацију у фирми с државним власништвом, а у фирми с приватним власништвом администрација је повлашћена (привилегована) па не мора српски језик да пише ћирилицом, а, уз то чудо, у закону се не наводи којим и чијим другим писмом има право да пише српски језик онај ко не мора да га пише српским писмом, тачно наведеним у Члану 10. Устава Србије, само стоји да српски језик не морају писати српским писмом! Практично, по том закону није незаконито да администрација у приватној фирми може да измисли и неко досад непостојеће писмо за писање српског језика. У том закону о употреби српског језика и ћирилице само администрација у приватној фирми привилегована је на додатан начин: само она, ако се одлучи да, ипак, српски језик пише српским писмом, од државе има, по том закону право, на материјалну награду (у новцу) — мањи износ пореза! У поређењу с оваквим Законом о употреби српског језика, Закон о родној равноправности бар не привилегује никога, него свака жена (без обзира на то у каквој и чијој фирми ради) која хоће да буде „професор“, а не „професорка“ — мораће да пристане да је „ребну“ са (колико беше?) — 50 000 српских динара, не знам хоће ли моћи да плати у еврима. А у овом, кудикамо неуставнијем Закону о српском језику и ћирилици једни грађани ће за исто (не)дело бити кажњени (само они у државним фирмама), а ови други (у приватним фирмама) не само да неће моћи да буду кажњени него ће бити новчано награђени!
Зашто лингвисти не траже укидање још неуставнијег и апсурднијег Закона о употреби српског језика и ћириличког писма?
То лингвистима (како су мирни због тог закона о српском језику и ћирилици) уопште не смета и не чуди их, али их много више чуди што Закон о родној равноправности није дозволио да „професорка“ за себе каже да је „професор“!
А кад је реч о правнику или правницима који је писао – писали Закон о употреби српског језика и ћириличког писма, да се нешто с оног света дошета чувени правник академик Радомир Лукић (који је, у својој народној шумадијској ношњи на себи, освојио свој докторат из правне струке на Сорбони) одмах би побегао поново на онај свет кад би видео и чуо да је неки данашњи правник написао, а Скупштина усвојила, чак без иједног гласа против, Закон о српском језику и ћириличком писму у коме се није применио ни кључни постулат да у Уставу и закону грађани морају имати иста и права и обавезе, макар ако нису, због неке фаличне вијуге у мозгу, ослобођени свих обавеза.
Остаје – “Нико нема што Србин имаде” (и добро и лоше)
И још од свега чудније. Нема нормално образованог човека који није чуо да “закон не може бити изнад устава и важнији од Устава”, као што кров зграде мора бити на врху зграде, изнад сваког спрата, а никада у темељу зграде или у подруму. У Уставу вуковски јасно и за сваког првачића у школи (захављујући лингвисти Б. Брборићу, као предлагачу Члана 10. Устава Србије у сарадњи с „Ћирилицом“, у ставу првом јасно пише стриктно за српски језик и српско ћириличко писмо: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо” (став други се односи на друге, мањинске, језике и њихова писма, па је у овом случају непотребно наводити га). Лингвисти којима није важна општа светска пракса и прецизност у уставној одбавези у вези са српским језиком и писмом, а, уз то, не занима их има ли српског језика у Србији на српском писму (као чувени по антићириличарству англиста Ранко Бугарски, а има их још) измислили су, да би се сачувало само српско шизофренисање у два алтернативна писма, измислили су, и неке друге убедили, да супротност “службеној употреби” није “неслужбена употреба”, него “јавна употреба” која, по њима, не подлеже уставној обавези. По њима испада да “службена употреба” не мора да буде јавна, у јавности, него, ваљда, у тајности. Тако, као Бугарски и слични њему, мисли и један члан Комисије за писање новог српског правописа. И он сматра да се мора разврстати “шта је “јавна, а шта службена употреба”.
Нико у свету нема своје лингвисте као што неке лингвисте имају Срби данас. Остаје тако, макар захваљујући неким лингвистима, па и неким правописцима, актуелно оно доста давно опевано: “Нико нема што Србин имаде”.
